Pošto je Novi Pazar oslobođen, 3. sandžačka brigada je sa 4. i 5. sandžačkom vodila teške borbe na pešterskoj visoravni, oko Sjenice i na Zlataru. Nemci su na sve načine pokušavali da što duže sačuvaju svoje položaje na ovim terenima i tako što dalje drže naše jedinice od limske doline, kuda se povlačila njihova vojska iz Grčke, pa su svuda pružali žilav otpor. Sa ovih visoravni oni su, u stvari, štitili glavninu u limskoj dolini, koja je takođe bila pod stalnim udarom naših snaga.
Pešter je tokom zime teško prohodan, pun snega i mraza, pa se hladnoća uvlačila u kosti. Borbe su se ipak nastavljale i, tako reći, svakodnevno na bojištima ostajale desetine boraca, dok su druge izranjavane odlazile u bolnice. Bataljoni se stalno popunjavaju, a boraca je ipak malo. I popuna ima granica.
Bataljone i brigade popunjavaju mladići i devojke ovih krajeva već pune tri godine, pa se sela ispraznila. I varošice takođe. Neko je u brigadama, neko u odredima, neko u komandama mesta. Stariji su u organima vlasti, ili u komorama, pa ni oni nisu nikad kod kuće. Rezerve ljudi više nema, u borbi je sve što može nositi oružje ili pomagati da se ono nosi. Same žene održavaju preostale kuće, oru i seju, seku drva i nose žito u vodenice, a uveče predu i pletu za vojsku.
Tih dana u Novi Pazar je stigla iz Raške kolona novih boraca, iz niškog i pirotskog sreza. Svi su u toplim suknenim odelima, retko koji ima šinjel. Od vojničkih znakova imaju samo šajkače sa petokrakama. Na leđima torbice, izatkane živim bojama, poput pirotskih ćilima, a u torbicama hrana, izvezene čarape ili košulje. Da ne idu u vojničkom stroju, čovek bi rekao da su pošli na vašar. Mnoge prati stari otac, majka ili sestra, pa to još više podseća na seoske vašare ili, u najbolju ruku, na ispraćaj mladića u regrute. I ovi momci idu, istina, u vojsku ali ne da se obučavaju u kasarnama, već odmah da ratuju. Njih koliko sutra očekuje okršaj. Oni će se ratnoj veštini učiti kroz vatru.
“Oj devojče Piroćanče,
koj’ im dade toj’ kolanče!”
Pevaju mladići i kreću u Pešter. Pred njima je Duta Poljana, Sjenica, Jadovnik, Zlatar. Sneg zavejao svuda, mraz steže, a mladići još ne znaju ni gde će prenoćiti i sutradan napasti neprijatelja. Kolona je duga, njih 2.000. Već su raspoređeni po bataljonima i četama, pa se mešaju Zaplanjci sa Polimcima, Bjelopoljci sa Nišavcima, Pljevljaci i Mileševci sa drugovima iz Babušnice i Bele Palanke, a Zlatarci sa gorštacima Stare Planine.
Razmeštaj je izvršen po jedinicama, sve do vodova i desetina, još samo da se obave sitna premeštanja: rođak bi želeo s rođakom, sused sa susedom. Kao vele, novi su u brigadi pa nije loše imati poznatog uza se.
Tako se lakše savladavaju nove teškoće. Već narednih dana tek popunjeni bataljoni imali su okršaje. Sinovi Niša i Pirota ranjavani su i ginuli na sandžačkim vrletima, u dolini Lima, na babinskoj visoravni, na Pobjeniku, Breznima, Boljanićima, Mijajlovici. Sa njima ginu i stari i iskusni borci, ginu starešine. Njihova mesta popunjavaju novajlije.
Na Drinu, kod Goražda, mladi borci stižu već prekaljeni kroz vatru. Mnogi su se na ovim terenima setili priča svojih očeva i njihovih uspomena iz prvog svetskog rata. Pa to je, znači ta krvava Drina! Da, opet je krvava! Stotine mladića ostavilo je svoje živote na njenim obalama kad je 1945. godine naša 3. brigada proterivala Nemce, četnike i ustaše.
Gazili su sneg, prkosili mećavi, prelazili Drinu sa desne na levu i sa leve na desnu stranu, skakali na žice i rovove, proterivali neprijatelja i povlačili se pred njim kada je bio nadmoćniji. Ratni izveštaji su bili škrti i suvoparni: danas bataljon imao toliko žrtava, sutra brigada izgubila onoliko boraca, prekosutra… A iza tih ogoljenih cifara stajale su ljudske drame, bili su mladi ljudi tek zakoračili u život, neizrečene želje za dalekom kućom i roditeljima, za nepoljubljenom devojkom… Samo iz pirotske opštine poginulo je u brigadi 114 boraca.
I Romanija, stari i stalni ratni krčmar, tražila je svoj deo u životima i krvi. Mnogo ih je ostalo i na ovoj planini, pa na prilazima Sarajevu, oko Kalinovika i, najzad, na Sutjesci i opet na Drini. Tu se završio ratni put 3. sandžačke brigade.
Njenoj slavi dali su svoj prilog i sinovi Niša i Pirota.
Vukoman Šalipurović, Treća proleterska sandžačka brigada; zbornik sećanja