O tome kako su se žene Srbije borile i umirale za slobodu, za naše danas i sutra – za ciljeve narodno-oslobodilačke borbe i radničke klase govore njihove poruke. Navodimo samo neke koje su u knjizi zabeležene.
“Mama mila, izdaja je i pomisliti na to. Nemoj oblačiti crno za mnom, ja sam partizanka. Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu!”.
Milica Radovanović, studentkinja iz Beograda.
Zarobili su je u bitki kod Sibnice 26. oktobra 1941. godine i sproveli u zatvor u Svilajnac. Nju su na saslušanju najviše mučili ali ništa nisu mogli od nje izvući. Da bi je slomili i naterali da kaže “kajem se” doveli su joj majku iz Beograda. Za te dve reči poklonili bi joj život. Milica Radovanović je govorila majci:
“Mama mila, izdaja je i pomisliti na to. Nemoj oblačiti crno za mnom, ja sam partizanka. Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu!”.
Streljali su je 30. juna 1942.
Olga Radišić – Petrov, učiteljica iz Barande
Ranjenu su je zarobili 22. oktobra 1941. i odveli u Petrovgrad gde su je strahovito mučili. Stezali su joj glavu i udove gvozdenim obručem, palili na vatri dlanove. Ošišali je do glave i puštali kap po kap vode na teme. Olga nije ni reč rekla. Tako je bilo i u Beogradu u Gestapou i na Banjici. Olga čak ni svoje ime nije rekla. Samo je govorila:
“Možda ja neću živeti, ali će moj narod pobediti!”
Na zidu ćelije u Petrovgradu ostalo je zapisano:
“Ponosno umirem za KPJ.”
Ugušili su je u gasnom automobilu, 9. maja 1942.
“Možda ja neću živeti, ali će moj narod pobediti!”
“Iza mene ostaje Partija i još jedan Stamenković”
Lepa Stamenković, tekstilna radnica iz Leskovca
Uhapsili su je 3. septembra 1942. godine. Nije htela reći ni svoje ime Specijalnoj policiji. Prepoznali su je beogradski agenti. Kada su je poveli na gubilište, već je bilo streljano šestoro iz porodice Stemenković. Upravnik banjičkog logora joj je rekao da sa njom ubija i poslednjeg. Ona mu je na to odgovorila:
“Iza mene ostaje Partija i još jedan Stamenković” – pri čemu je mislila na svoga u povoju sina Boška.
Streljali su je 1. oktobra 1943. godine.
Leontina Kraus, učiteljica u penziji iz Beograda. Simpatizer pokreta. Više puta je pisala pisma kvislinškoj srpskoj vladi optužujući je za događaje i teror u zemlji. U jednom od pisama je zatražila da puste najmlađeg komunistu osuđenog na smrt, a da stave nju. Uhapsili su je, a nikog nisu pustili. Poslednje pismo napisala je srpskom narodu:
“Uoči moje smrti, u zadnjem pismu koje sada pišem, želim vam predati najbolji deo mog životnog saznanja.
…Svako ko oseća bitno čovečno u čoveku, staviće sve svoje snage na raspoloženje pregaocima oko komunističkog privrednog uređenja, a njegove nosioce prigrliti svom svojom lju bavlju i zahvalnošću. Moja poslednja osećanja posvećujem komunistima.”
Streljali su je 7. juna 1943. godine.
Lukrecija – Neca Ankucić, studentkinja iz Pančeva. Uhvatili su je gestapovci krajem jula 1941. i sproveli u Vršac. Sa još devetnaest rodoljuba odvezli su je kamionom u Samoš, na gubilište. Sve do vešala pevala je:
“Padaj silo i nepravdo…”
Obesili su je 14. oktobra 1942.
Kosa Pacić, domaćica iz Ivanjice. Učesnik Prvog svetskog rata. Aktivno se uključila u narodnooslobodilački pokret i svim srcem ga pomagala. Uhapsili su je 1941. i strašno mučili. Pretučena, puzeći, izašla je na strelište. Kad su hteli da je streljaju, vezali su joj oči. Skinula je maramu uspravila se i rekla:
“Neću da umrem kao kukavica, znam zašto umirem, hoću da gledam.”
Streljali su je 15. decembra 1941.
Laura – Lola Vol, privatni činovnik iz Subotice. Uhapsili su je oktobra 1941. godine, i osudili na smrt vešanjem. Kad su joj stavili omču o vrat, rekla je mađarskom vojniku:
“Šta drhtite, ne vešaju vas.”
Presuda je izvršena 18. novembra 1941. u kasarni u Subotici.
Srbijanka Bukumirović, student iz Petrovca na Mlavi. Specijalna policija je blokirala kuću 7. oktobra 1943. i uhapsila njene obe sestre, a nju sutradan. Pretučenu prebacili su je u logor na Banjici, kao krivca I kategorije. Tu je čekala trenutak smrti mirno. O tome piše njena sestra Joka:
“Draga mamo i svi ostali,
Sinoć iznenada kada smo se najmanje nadale dođoše da izvode za streljanje. Pozvali su 12 a među njima i naše Srpče… Poljubile smo se na brzinu. Pogila je gorda dignute glave kao uvek što ide. Ja sam nesvesno išla za njom do pola sobe, a onda kada se zatvoriše vrata iza poslednje prislonim uvo. U hodniku gde su im vezivali ruke na leđa prolomi se Srbin glas:
Živela komunistička partija”
Streljali su je 7. septembra 1944.
Jovanka Bukumirović – Bogdanović, učiteljica iz Petrovca na Mlavi. Nju su streljali četiri dana posle sestre Srbe. U pismu majci o tome da joj decu čeka smrt Joka kaže:
“Draga mamo,
…mi tako moramo.
…Znam da će ti biti teško da primiš sve to, ali ipak pokušaj da budeš hrabra i da izdržiš. Imaj uvek na umu da nismo mi jedini i da je pre nas otišlo tako mnogo njih.”
Streljali su je, 11. septembra 1944.
Stojadinka – Stola Radosavljević, učenica iz Prokuplja. Poginula je 9. aprila 1942. u borbi protiv Nemaca, u vreme ofanzive na Toplicu. U njenoj torbici nađeno je započeto pismo majci. Pisala je:
“Draga majko, oprosti što sam te ostavila. Jedan mi je brat poginuo pre mesec dana na Svarči, drugi u logoru u Nišu. Oni nemaju trećeg brata da ih osveti, osvetiću ih ja, i njih i sve drugove koji padoše za slobodu.”
Vidosava Obradović – Radojković, profesor iz Kruševca. Uhapsili su je decembra 1943. u Aranđelovcu i sproveli na Banjicu. Poveli su je na streljanje u poslednjoj grupi žena. U hodniku logora je sa grupom drugarica, prema ranijem dogovoru, napala gestapovce i stražare. Očekujući da bude izvedena na streljanje, napisala je pismo majci:
“Draga moja majčice, pišem ti poslednji put, jer očekujem svake večeri da nas izvedu. Milo moje majče, oprosti mi, ali je svaka borba takva. Videla sam mesto gde je streljan tata. Streljan je ovde u dvorištu, a nas vode na “Marinkovu baru”. Šta ćeš, milo moje majče, svako ima svoj put. Moj je eto bio kratak, ali šta mari, bila sam ipak srećna. Teško mi je majčice jer znam koliko ćeš da patiš. Ostaćeš ipak sa nekim svojim. Pomisli na one majke koje su dale svu svoju decu i ostale same.
Pobeda je naša pa nam je zato teže što sad umiremo, ali nas smrt ne plaši. Spremne smo za to, kao za kakvu šetnju.”
Streljali su je 11. septembra 1944.
Zora Ilić – Obradović, doktor prava iz Beograda. Uhvatili su je februara 1943. u Kraljevu, gde je bila na ilegalnom partijskom radu. Pretukli su je i odneli u pritvoreničku bolnicu odakle je poslala poruku svojoj ćerki:
“Moja draga Ljolja,
Pišem ti iz zatvora u nadi i želji da te moje pismo zatekne živu i zdravu. Nemoj da tuguješ za mnom, rođena moja devojčice, ako sutra ostaneš bez mene… Kad odrasteš shvatićeš da drugi put za poštena čoveka nije mogao da bude, nego borba za oslobođenje naše zemlje od neprijatelja svih vrsta, borba za socijalističku zajednicu. Ta borba traži žrtve, ali one neće biti uzaludne, jer je pobeda naša.”
Streljali su je 11. septembra 1944. godine.
Tako su one umirale i poručivale uverene u pobedu i ciljeve za koje se bore. Odlazile su na gubilište sa pesmom ili ćutke sa crvenim mašnama u kosi, ili ne rekavši nikad ni svoje ime, prkoseći time neprijatelju.
Poruke, Žene Srbije u NOB, Nolit, 1975