Petar Matić Dule rođen je 6. jula 1920. u Irigu, u zemljoradničkoj porodici. Godine 1940. pridružio se Komunističkoj partiji Jugoslavije, a 1941. uključio se u Narodnooslobodilačku borbu. Prošao je mnoge teritorije i borio se na mnogim frontovima. Njegovo ratovanje počelo je u Sremu, zatim se borio u Bosni, centralnoj Srbiji i Slavoniji. Zaradio je nekoliko teških rana i Orden narodnog heroja. Tokom borbi bio je komandant Treće i Šeste vojvođanske brigade, do kraja rata bio je komandant sremske operativne zone pri glavnom štabu Vojvodine. Tokom poslednjih meseci borbe, poslat je na rusku Vojnu akademiju Vorošilov na dodatnu obuku. Pošto je ratovanje okončano, završio je i Vojnu akademiju JNA. Tokom decenija koje su usledile, učestvovao je u društvenom i političkom životu bivše Jugoslavije. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. decembra 1951. a penzionisan je 31. decembra 1980. iz čina general-pukovnika.
Tokom trajanja borbe protiv okupatora iz Drugog svetskog rata, njegov borački put ukrstio se sa mnogim znamenitim ličnostima o kojima čuva živo sećanje. Danas živi u Beogradu i posećuje rodni Irig kada god može. Pored toga, uvek rado učestvuje u radu Saveza antifašista Srbije. Pošto je krajem osamdesetih podneo ostavku na sve funkcije, nije se previše pojavljivao u javnosti. Pojedinac koji nije do tančina upoznat sa mentalitetom sremskih, a i svih drugih partizanskih boraca, pomislio bi da su godine zapostavljanja i potiskivanja značaja Narodnooslobodilačke borbe u određenoj meri porazile starog borca. To se, naravno, nije dogodilo. General-pukovnik Matić rado je dao intervju u decembru 2016. godine. Njegovo držanje i danas je izuzetno dostojanstveno a oči prepune žara starog partizana. Premda ove godine puni 97 godina, drži se kao pravi vojnik i neumorni borac, ponosito i odlučno. Intervju koji je pred čitaocima sačinjen je na osnovu originalnog iskaza Petra Matića Duleta. Sačuvan je njegov način pripovedanja koji daje precizne istorijske podatke i živu sliku jednog strašnog vremena. Podaci koji su u njemu navedeni mogu se pronaći u leksikonu Narodni heroji Jugoslavije, izdatom u Beogradu 1982, u knjizi Znamenite ličnosti Srema od I do XXI veka, izdatoj u Sremskoj Mitrovici 2001. i u drugim delima.
Kakve su bile opšte okolnosti 1941?
Datum mog rođenja je 6. juli 1920. godine, u leksikonu posvećenom narodnim herojima stoji 7. jul, iz nekih razloga, to je česta greška. Avgusta 1940. godine postao sam član KPJ-a, što nije moguće reći bez osvrta na ukupne društvene prilike u Sremu, pošto ja nisam imao neke domete zbog mladosti i karaktera mog rada. Društvene prilike su u celini bile… To je neko predvečerje velikog rata, narod se u stvari, s jedne strane plašio rata a s druge strane se opredeljivao na ovaj ili onaj način u smislu za koga i sa kim treba učestvovati. To je najgrublje rečeno. Možda je veoma značajno da kažem da je ovaj rat u Španiji neka odskočna daska za progresivni deo ljudi ili stanovništa uključujući i komuniste. To je bio rat koji je bio očigledan i u kome se eksponirao s jedne strane fašizam, italijanski i nemački, i s druge strane Rusi, tj. Sovjetski Savez kao zaštitnik, i treća strana je zapadni svet koji se poplašio Hitlera odnosno fašista, s razlogom, ali nije bio spreman na neko odlučno suprotstavljanje, odnosno, kako se pokazalo, nije bio spreman za odlučujući rat. To su bile prilike. Te prilike su imale ogroman uticaj na obaveštene i manje obaveštene ljude koji se ne bave politikom, nameće potrebu opredeljenja.
A kakvo je bilo stanje u Irigu?
U Irigu je bilo komunista, bilo je progresivnih ljudi, aktivnih političara, levo orijentisanih i to je upravo na talasu tog Španskog rata došlo do konsolidacije i pregrupisanja u smislu da je potrebno opredeljivati se i potrebno je aktivirati se u smislu borbe protiv rata, a ako do rata dođe, biti na strani koja se bori protiv fašizma. Mi smo bili mala organizacija, u početku nas 5-6, kasnije se proširila. Moram da kažem da sam i sâm iznenađen da smo imali neki uticaj, kako i na koji način baš ne bih mogao reći, možda je uticaj vršilo celokupno držanje članova pokreta i njihove priče o tome šta se dešava u Španiji i šta se dešava u unutrašnjoj politici i krizi koja vlada na selu, na štetu sirotinje. Taj proces se negde od početka tridesetih godina pa nadalje širio, tako da smo mi u to predvečerje rata formirali zadružnu omladinu. Imali smo 80‒100 članova, imali smo svoje prostorije, gde smo držali sastanke. Zvanično, to je bila zadružna omladina, ali u suštini, to su bili đaci i gimnazijalci, zanatlije, mladi šegrti, najveći deo seljaka, pošto je Irig po strukturi seljačko mesto, iako mi kažemo da smo u varoši i bunimo se ako se kaže da smo sa sela. To je bila početna baza našeg okupljanja i aktivnosti i razgovora, i ta diskusija bila je pretežno vezana za rat koji je trajao i priveo se kraju, u smislu kapitulacije i pobede fašizma s jedne strane i s druge strane vezana direktnije za ekonomske, socijalne i političke prilike u našoj sredini i našoj okolini.
U pripremi za borbu mi smo, što je poznato i zabeleženo [1], u Irigu formirali ne samo partijski komitet, sremski komitet, nego smo imali i štab za organizovanje otpora okupatoru. U toj organizaciji su bili i brojni ljudi iz drugih sredina, prvenstveno iz Rume i Mitirovice. Kasnije, kad su politički robijaši iz Mitrovice pobegli [2], najvećim delom otišli su u Frušku goru, ali glavno okupljanje je bilo u Irigu. Tu je bio, na neki način, sticajem okolnosti, centar dogovaranja i planiranja raznih aktivnosti. Dakle, ja nisam otišao u planinu kad su robijaši pobegli, ali je jedna velika grupa iz Iriga, prvenstveno članova partije i SKOJ-a, bila poslata tamo kao obezbeđenje, a iz Iriga je 40 pušaka poslato za naoružanje robijaša. Ja sam bio u Irigu još neko vreme, sve dok nisam, od komšije Nemca, u toku noći dobio informaciju da sam na ustaškoj crnoj listi i da će ujutro doći po mene. Napustio sam Irig u toku noći i otišao u brdo. Taj nam se čovek posle pridružio, poginuo je u mojoj brigadi u istočnoj Bosni 1943. Od Vrhovnog štaba stiglo je ograničenje po pitanju izvođenja akcija u Vojvodini pre nego što robijaši pobegnu, a kad su pobegli, glavni zadatak bio je njihovo prebacivanje u Mačvu i dalje do Užica. U tom pogledu je bila naša organizacija hvalisava. To je jedina istina. Kada su robijaši trebali da idu sa Fruške gore, dalje za Mačvu i Vrhovni štab, opet je iz Iriga formiran jedan vod od 19 komunista i skojevaca i oni su te bivše političke robijaše preveli u štab Mačvanskog partizanskog odreda i vratili se, a tada je bila već gužva u Mačvi, počela je kriza, čak i raspad, svi naši drugovi koji su preveli robijaše, vratili su se u odred i mi smo iz Iriga i Krušedolskog Prnjavora i delom iz Vrdnika u Frušku goru izveli još dve čete partizana. Pošto su, dakle, robijaši prebačeni, naša organizacija u brdu već je brojala veliki broj boraca. To je možda jedinstven slučaj, pozitivan, u kome je aktivnost bila usmerena ka pripremi naroda za političke i ratne događaje, a ne na oružanu borbu od prvog dana. Za to vreme su mlađi članovi pokreta koji su izašli u šumu formirali partizanske desetine i polagali zakletvu po tekstu koji smo dobili iz Vrhovnog štaba. Svi oni koji su učestvovali i zaklinjali se, došli su u partizane, dakle to nije bilo spontano, iz nekog mesta je otišlo 5 ljudi, iz nekog jedan čovek, iz nekog 3-4, 6-7, svi su oni, međutim, znali kuda idu i na šta se obavezuju. U tom međuvremenu kada su robijaši pobegli Jovan Veselinov Žarko, Veljko Paunović i Paja bili su stubovi Fruškogorskog odreda. Oni su bili vodiči, usmeravali nas i bili su u stvari poluga aktivnosti da se u selima kroz razgovor sa seljacima, sa omladinom itd. obezbedi to što je neophodno. Ta specifičnost, koja je sticajem okolnosti da smo imali neku pauzu u aktivnosti od samog početka rata, odnosno do napada na Sovjetski Savez, u stvari je bila iskorišćena do maksimuma i dala je ogromne rezultate. Tu je bio u najužem krugu Kamenjar, Sima Relić, koji kasnije ima nekih problema, dakle to je bila jedna dobra borbena a i u stvari i sa robijašima i nekim starijim drugovima, iskusna grupa koja je preko razgovora sa ljudima, bilo mladima, bilo starijima, ostavljala utisak velikog poverenja. To je najznačajnije u početnom periodu.
Kako su formirane prve borbene jedinice, kako su tekle borbe?
Sve je počelo još pre napada na SSSR. Simpatizeri pokreta bili su poznati, kako prethodnim tako i novim, okupacionim vlastima. U suštini, znalo se da nas, članove socijalističke organizacije, očekuje odlazak u Frušku goru, samo nismo tačno znali kada će to biti. Kao što sam već rekao, dobio sam informaciju od mog komšije, Nemca. Da se razumemo, u tom trenutku, većina Nemaca, Hrvata, Slovaka i drugih u Irigu, bili su na neki način uključeni u sistem okupacione vlasti. Taj moj komšija, međutim, bio je dobar čovek, a, kao što sam rekao, i član moje brigade u daljem toku rata. Veče uoči mog odlaska, imali smo sastanak. Joca Britak je prvi saznao za postojanje crne liste i obavestio i mene u toku noći, i to preko moje sestre od tetke. Rekao je da će doći po nas u 6 ujutro. Moja sestra od tetke je imala tri sina, jednog školarca, jednog studenta i jednog malog. Njega je poslala, još pre zabrane kretanja, da obavesti mene, a ja sam preko mojih komšija i aktivista obavestio članove partije, SKOJ-a, i niko nije uhapšen. Posle sam saznao za originalni izvor informacija, koji sam prethodno naveo. Jedan moj brat od strica, koji inače nije bio član partije, pojavio se kada je išla patrola za hapšenje i mislili su da je i on deo toga i pucali su za njim. Stepen organizovanosti je imao uticaj ne samo na našu organizaciju nego i na dosta širok krug seljaka, zanatlija, radnika i drugih, od samog početka. Mi iz Iriškog sreza obrazovali smo dve čete u Fruškoj gori. Mi smo postali Podunavski partizanski odred, a Fruškogorski odred je bio formiran odmah po okupaciji, a u njemu su od početka bili Kamnjar, Johan, Lazica.[3] Ja sam u taj odred odlazio još dok sam bio aktivista i vodio sresku organizaciju, tokom 1941, dakle još pre nego što sam i sâm otišao u borce. Sa njima sam se redovno sretao još neko vreme pošto sam postao borac. Formirali smo Prvu irišku četu i Drugu krušedolsko-prnjavorsku četu, tu je bilo uključeno i šest-sedam Karlovčana, koji su bili ogranizovani pre rata. To je bilo jezgro Podunavskog odreda, koji se kasnije u velikoj meri proširio i ušao u istoriju. Treća četa, to su bili omladinci, mi smo njih zvali suncokretaši. Sve skojevci, to su bili momci iz podunavskih mesta, Čortanovaca, Krčedina, oni su imali 2-3 puške, ali su procenili da se do oružja može doći na tunelu, i njih 15‒20 ili više, išli su sa štapovima od suncokreta noću u akciju i uspeli su u akciji i formirali su četu. Te naše čete su bile sastavljene od po 50-60 ljudi. Ispričao sam kako je došlo do formiranja Treće čete, a ubrzo je nastala još jedna četa sastavljena iz zemunskog i tog istočnosremskog kraja. Podunavski odred je dobio i svoj naziv jer je njegov sastav uglavnom bio iz istočnog dela Fruške gore. U tom delu Srema, u to vreme, glavni akteri i organizatori bili su predratni studenti Čeda Reljić, Stevan Doronjski i još brojni drugi pojedinci. Sad trenutno ne mogu da se setim njigovih imena.
Po čemu pamtite 1942? Kako ste zadobili prve rane?
Mi smo taj Podunavski, kao i Fruškogorski odred često relocirali. Imali smo brojne borbe, neprijatelj je bio svuda oko nas a nije se znalo da li će danas ili sutra doći do borbe. To su bile specifične prilike, baš kod nas, u Fruškoj gori, gde je okupator nadomak i to tako da kod nas može biti za sat vremena. Krajem ʼ41. i početkom ʼ42. bilo je dosta dominantno uverenje da smo mi bili gazde Fruške gore, mada kod nas u Podunavskom odredu manje, jer smo više puta morali da napustimo planinu, kada je bila ofanziva veće snage. Fruškogorski odred je bio jači, imao je veći broj boraca i oni su bili još snažniji u uverenju da je Fruška gora naše stanište i uporište. U avgustu 1942. je došlo do velike ofanzive.[4] To je jako važno, to je nešto što je od velikog značaja za istoriju našeg pokreta u Sremu i za celokupni tok Narodnooslobodilačke borbe. Bio je to deo jednog šireg programa, koji je okupator napravio sa ciljem da očisti planine i slomi slobodne teritorije. Prvo je bilo planirano da se očisti Kozara, zatim da se očisti Papuk i odmah zatim da se očisti Fruška gora. Za ofanzivu je Nemačka dovela jednu svežu diviziju, ja ne mogu da kažem tačno jer sam zaboravio, mislim da je možda došla sa istočnog fronta a možda i sa zapadnog, svakako to nije bila neka rezervna divizija koja nije bila dobro opremljena, već jedna kompletna divizija koja je imala 15 hiljada vojnika i dobro naoružanje za frontalne borbe vojnika. Tu su bili i neki ustaški pukovi i bataljoni. Sve ukupno, bilo je tu između dvadeset i trideset hiljada vojnika i oni su prvo išli na nas, dakle na Podunavski, pa zatim na Fruškogorski odred, što je za nas bila neka srećna okolnost. Naš odred je pre toga bio angažovan na paljenju pšenice, u skladu sa poznatim načelom „Nijedno zrno žita okupatoru“. Samo moja četa se prethodnog dana vratila na planinu. Palili smo velike količine pšenice na poljima i traktore, drešere za vršidbu po selima. Ja i moji drugovi iz čete smo bili obavešteni da će u Kraljevcima doći vršilica ali da će je čuvati pedeset nemačkih vojnika i onda smo se mi dogovarali da idemo to da napadnemo, dakle da po mogućstvu razoružamo neprijatelja i da zapalimo vršalicu. To je i realizovano i tada smo mi te Nemce iznenadili i razoružali, nismo ih pobili, već samo razoružali, zarobili smo tom prilikom prva dva puškomitraljeza, do tad nismo imali to oružje. Nakon toga, vratili smo se u Frušku goru. Druge dve čete još se nisu vratile sem ovih nekih ranjenika, bolesnika, pomoćnog osoblja, a ofanziva je počela. Bila je velika dilema hoćemo li da izađemo iz šume, jer tu je bilo i jezgro pokrajinskog komiteta sa Veselinovim i još nekim ljudima. Konačno smo se opredelili da moramo izaći iz Fruške gore. To je izazvalo uznemirenost kod boraca u četi koja je jedina bila tu, onda smo posle ponoći, oko dva sata, krenuli, to je avgust mesec, konačno smo krenuli da se probijemo. U tom našem poduhvatu naišli smo na borbeni stroj, a stroj je formiran od Banstola do iriške ceste; na tom je potezu bila raspoređena nemačka vojska, vojnik do vojnika, sa artiljerijom, zapravo sa nekoliko arteljerijskih baterija, odnosno diviziona na raznim mestima, da ne pričam, nije važno. Krenuli smo i naišli na tu zasedu, iako smo znali da njih tu ima, ali smo verovali da neće biti budni. Pošto je zbog toga zavladala uznemirenost, ja sam išao na čelu, a jedan skojevac išao je iza mene, po nekim vojnim propisima. Znači, prethodnica pa onda 200-300 metara iza nas je bio deo obezbeđenja pa onda četa. Naišli smo na zasedu, počela je borba, bili su iznenađeni, izgleda smo zaobišli stražu, jer smo skoro nagazili na grupu Nemaca. To je bila kraća borba, ja sam bio ranjen, jedan skojevac iz Iriga, mladi Bankovački, on je poginuo, a četa se samo povukla i prešla preko iriške ceste, a iriška cesta je bila blokirana, ali ne prema Vencu, i oni su otišli u Rivicu, rivičko polje. Pomenuta grupa iz Pokrajinskog komiteta je dobila od naše čete jednog Čortanovčanina koji zna dobro taj kraj i on je njih vodio prema Karlovcima i između Karlovaca i Banstola oni su prošli ka Dunavu. Tako smo njih bezbedno izvukli. Takva pokretljivost i snalažljivost karakterisala je ceo pokret, a pogotovo nas na Fruškoj gori. Između ostalog, zato je ova ofanziva tako značajna.
Bio sam ranjen, rana je bila nezgodna, kao što sam rekao, skoro smo se dodirnuli puškama, Švaba i ja. Ranjen sam u nogu, pošto je bilo iz velike blizine, metak je bio užaren. Tada lekara nismo imali, a ni bolničarka nije bila kod nas u to vreme. Kasnije, kada su lekari bili u prilici da vide, nisu verovali da se nije inficirao koštani ili mišićni sistem, a nije se inficirao zato što je bila takva blizina da je metak bio usijan pa je dezinfikovao u startu. Imam tragove oko te rane, ali to mi danas nije problem. Nije bio ni onda, sem što su moji saborci znali da sam ranjen, mogao sam da hodam, sa puškom i zdravom nogom. Loša okolnost je bila ta da sam ja ostao sâm i sledećeg dana sam se u šumi zadržao u nekom šipražju, a sledećeg dana sam krenuo ka logoru. Kad sam bio te noći ranjen, sutradan sam krenuo da pređem iriški put pomoću puške i noge, ove zdrave, negde oko 4-5 sati popodne, kada su Nemci napuštali istočni deo Fruške gore preko Venca, a i neki borbeni delovi su ispod manastira Hopova i manastira Grgeta dolazili na iriški put. Ja sam bio malo dalje od linije između vinograda i šume. Jedna od poslednjih četa Nemaca koja je učestvovala u pretresima išla je jednom stazom preko brda, a glavni deo čete je išao drumom. Zaštitnica, koja je išla iza čete 200-300 metara, jedan iz te grupe, a bilo ih je šest, sedam ili deset, ne znam sigurno, mene je spazio, da sam u vinogradu ležao, a staza je bila blizu, na 20-30 metara od tog mesta gde sam ja ležao. Ko bi verovao, nije neka staza kojom idu turisti, to je staza za lokalne šumare i, pošto je on mene spazio, odmah je počeo da puca i ja sam pucao u njih i strmoglavio se niz strminu. Ona glavnina je otišla dosta daleko a još se zbog pucanja povukla. Međutim, jedan od tih Švaba, vojnika, bacio je bombu na mene, na šta su oni zaustavili celu kolonu i razvili se u streljački stroj za pretres. Ja sam pomoću štapa i puške uspeo da pređem na drugu kosu, sve je to šuma, već je bila noć i vojska je dala znak da se povlače. Drugog dana ja sam izašao iz šume očekujući i da će neko iz Iriga ili od partizana koji se našao izvan trupa da se pojavi. Ali, u stvari, pojavila se jedna majka, jedna žena, njen je sin bio u partizanima, nije bio u našoj četi i učinili smo kontakt, ona mi je rekla da se tu, na nekoliko stotina metara, nalazi jedan mrtav borac, mladić, Stevica Pušić. On je sam sebe zaklao. Njegova porodica je pre dva dana bila sva pobijena, otac, majka, brat student, još jedan brat, brat gimnazijalac (5-6. razred gimnazije), bilo ih je inače četiri brata, sestra njegovog oca čiji je muž ubijen 1941. a ona je sa sinom studentom i sinom đakom došla kod brata, pobegla iz Mitrovice u Irig. Oba mladića su ubili. Drugi sin po starosti nije bio u kući kao i četvrti sin, bio je u Kamenici. Kad je video da neprijatelji dolaze prema njemu, razvijeni u streljački stroj, on je imao neku malu bricu, nožić, perorez, preklao se, izgubio svest, streljački stroj je išao, kad su videli da je krvav, nisu pucali, što je veliko čudo, a ovog drugog su ubili dok su došli do njega, isto Irižanin, od trideset i pet-šest godina. Nemci su potom otišli. Ja sam došao do njega i poslao sam tu ženu u logor. Pretpostavio sam da u logoru ima nekog, i bilo je stvarno. Došla je jedna grupa po Stevicu, a Stevica je posle došao svesti i pribrao se. Tako se ta velika ofanziva završila, što se tiče nas. Istovremeno sa ofanzivom, u Sremu je pokrenut i preki sud, stradale su hiljade, od toga mnogi moji poznanici i drugovi.
Moja majka je oterana u Jasenovac i ubijena, moj otac je bio u nemačkom zatvoru i pušten je iz zatvora da umre, što se i desilo posle dve nedelje; primila ga je neka naša rođaka. Meni je ubijeno tri strica, dva brata od strica, svi su oni bili u organizaciji, svi su bili Irižani, neki su bili bogati, a neki ne. Suđenje je bilo u Irigu, sedište suda je bilo u Vukovaru. Pokretni preki sud je iz Rume došao u Irig. Odlika tog vremena je da uprkos velikim stradanjima kod ljudi u Sremu nije došlo do demoralizacije. Bilo je opterećenja, tuge, straha, ali nije bilo izdaje, dezerterstva, ničega, ljudi su stisli zube i produžili, u smislu priključenja borbenim jedinicama onaj deo koji je sposoban, a onaj koji nije, podržavao je, hranio i drugim sredstvima. Moglo bi se reći da Srem nema drugog primera takvog držanja naroda i takve velike pogibije, a da je ostao stojeći i odlučan da dođe do mira pod sopstvenim uslovima. To bi bilo što se tiče 1942, odnosno ofanzive na Frušku goru i njenih posledica.
Šta se dalje dešavalo, po čemu pamtite 1943?
Ja sam bio komandant brigade. Ta brigada je prva koja je formirana u Sremu. Ostale su formirane u istočnoj Bosni. Mi smo u tom delu ʼ43. godine imali u julu i avgustu 30-40 značajnih akcija i borbi.[5] Po značaju, pored brigade na teritoriju Srema bili su odredi, Podunavski, Bosutski i Fruškogorski, imali su borbene jedinice do ranga bataljona, u nekim situacijama su imale i više bataljona u svom sastavu. Tog leta mi smo zadali strah nemačkom stanovništvu i ustaškim pristalicama, pali se žito, Srem je goreo, bilo je dosta srušenih vozova, miniranih pruga, napada, tada su napadana i veća mesta, napali smo Laćarak, Irig, Grgurevce, Kupinovo i još neka mesta. To je bio pokušaj da se neprijatelj sa našim većim snagama sabije samo u garnizone duž pruge i puta, a tako je i bilo. Mi smo to zvali slobodna teritorija a, faktički, ona to i jeste bila.
Važna specifičnost je bila da smo, kada god smo bili u prilici, ratovali noću; dobar primer je bio napad na Kupinovo. Počeo je noću, procenio sam da možemo da izdržimo da nastavimo i u toku dana. U toku dana je došlo do velike intervencije iz Pazove, Zemuna, Beograda, Mitrovice i Rume i onda smo morali da se povučemo. Imali smo dosta gubitaka. Takođe, nikad nismo ratovali u selu, to je bio dogovor, princip, najbolje bi bilo da smo napravili zasedu u selu, zaštićeni u kućama, ali je to bila opasnost zbog paljenja sela i eventualnog opkoljavanja.
Kupinovo je bilo bitno zato što je tamo došlo do tri pokušaja preplivavanja četnika u Srem. Ona su bila vezana za ofanzivu Nemačke i ustaške vojske protiv partizana u Sremu. Taj slučaj je bio jedan veliki pritisak. Partizani su bili naše borbene jedinice, bio je jedan bataljon, veliki broj boraca iz Bosne, došli ranjeni pa su prezdravili, tu su se našli. U toj ofanzivi, pošto smo mi napustili, bili smo obavešteni da će biti ofanziva, jugoistočni deo Srema je bio ispražnjen od partizana. Četnici su sinhronizovano sa Nemcima došli u Kupinovo. Skupili narod oko crkve. Na brzinu, komanda na terenu, koja inače nema vojsku, skupila rekonvalescente i još neke jedinice koje su bile blizu. Ti četnici su bili progonjeni, jedan deo je bio progonjen na Obedsku baru, niko nije izašao jer nisu znali staze. Krajem ʼ43. jedna četa četnika je prešla, naišla na naše borbene snage i bila razbijena sa velikim gubicima, ne zna se koliko tačno, najveći deo je stradao. Kasnije, ʼ44. godine, negde između Jarka i Kupinova odnosno Obedske bare, ponovo smo ih odbili. Bilo je i pokušaja četničke organizacije, i to još 1941. na 1942. Tada sam ja izveo jednu akciju oslobađanja. Naime, ranije je bio uhapšen jedan član komiteta, inače moj brat od strica, stariji 10 godina od mene. Tom prilikom, bio je oslobođen i jedan kaluđer iz Beočina, on je živeo u Beogradu i on se predstavio sa instrukcijom. Predstavio se da pripada četničkom pokretu. Jedna grupa četnika od njih sedam je iz Beograda poslata u Frušku goru da organizuje jedinice koje bi se borile protiv partizana. Premda su to Nemci organizovali, oni su neočekivano naišli na ustašku patrolu, oko Bešenova, i tu je ovaj kaluđer zarobljen. Dva četnika su poginula i dva su otišla u Fruškogorski odred i biće otkrivena posle dva meseca jer su počeli da agituju, dakle, bili su mirni i normalno su se ponašali, a onda se pokazalo da su vrbovali skojevce, a ti skojevci, koji su bili anarhični, voleli su da piju, odmah su rekli pokojnom Paji [6] o čemu su im ovi govorili. Oni su tad izvedeni pred sud. Taj, prethodno pomenuti četnik nam je rekao da pripada drinskim četnicima koji su se pridružili partizanima, učestvovali su na strani oružane borbe protiv Nemaca i mi smo mu poverovali. Međutim, kada smo se rastali, bilo je snega, zima, kraj decembra ili januar mesec, nismo bili sigurni da i on treba da ide sa nama. Kroz razgovor smo saznali da je bio kaluđer iz beočinskog manastira. On je insistirao da ide u Vrdnik, kod poznanika, a kada smo ga pustili, otišao je u nemački garnizon u rudnik i predstavio se i posle dva dana njega su Nemci ispratili na voz između Vrdnika i Rume i imao je legitimaciju nemačke komande, ali neke veće neprijatnosti nam nije zadavao sem činjenice da je Nemcima tu noć rekao ko je učestvovao u toj akciji, dakle, ko je oslobođen.[7] Pored toga, njegove informacije pomogle su ustašama da tokom akcije čišćenja snega izvrše kontrolu među mladim simpatizerima našeg pokreta. Ta epizoda govorila nam je dosta o karakteru četničkog pokreta, ali i o raspoloženju koje je vladalo u Sremu, pogotovo među mlađom populacijom.
Srem je bio centar, kada je reč o Vojvodini, ali je bio i veoma važan u širem smislu, za čitavu Narodnooslobodilačku borbu. Postojao je Pokrajinski komitet koji se 1941. iz raznih okolnosti raspao i nije funkcionisao, ali kad su došli robijaši, pokrenuto je pitanje obnove Pokrajinskog komiteta, a tu je istorijsku ulogu odigrao Veselinov, koji je bio aktivan, i sa velikim iskustvom stečenim tokom desetogodišnje robije. Već ʼ41, kada su robijaši pobegli, formiran je štab ili komanda za Srem. Veljko Paunović je bio komandant, a ʼ42. je komunikacija sa Vrhovnim štabom dovela do formiranja privremenog Glavnog štaba za Vojvodinu, koji je imao nadležnosti u smislu organizacije i komandovanja vojskom, kao i svaki drugi štab. Kod nas, dakle, nije bilo odlučivanja od slučaja do slučaja, postavljanja i drugog, bilo je sve planski, pod kontrolom i u sferi predviđanja. Mi smo imali, Srem je imao i tu karakteristiku da je, zbog velikog prometa boraca i ratnog materijala, sve do ʼ44. bio stalno deficitaran sa naoružanjem, pa smo ga stalno otimali od neprijatelja. Nije bilo mnogo domobrana, bili su to uglavnom nemačke i ustaške vojne jedinice. Borba je trajala stalno, čak smo imali i više prijavljenih boraca, odnosno onih koji žele da dođu, nego što smo mogli da primimo, što smo imali oružja, to je bio stalni problem. Ta ravnoteža je bila ključni problem. Mislim da je to bio jedini primer na tlu Jugoslavije. Na drugim područjima, ako je bilo problema, oni su bili vezani za broj boraca, a ne za količinu naoružanja i materijala. Mi do ʼ44. nikada nismo imali mobilizaciju. Ko god je došao u partizane došao je dobrovoljno. To je bila prava ustanička dobrovoljačka vojska.
Kakva je bila komunikacija sa istočnom Bosnom? Kada ste napustili Srem i gde ste se sve borili?
Ja sam u istočnu Bosnu prešao u septembru ʼ43; veliki transport su organizovali Vrhovni i Pokrajinski štab, a transport u smislu sprovođenja i borbenog obezbeđenja bio je u nadležnosti Glavnog štaba i Štaba brigade koji je jedini imao tu vojsku i ljude na terenu. U tom transportu su učestvovala dva bataljona Fruškogorskog i Bosutskog odreda. Ja sam, to su neke okolnosti, koje možda nisu toliko značajne, u martu ʼ43, postavljen za komandanta Prvog sremskog odreda. Dotle sam ja bio komandant jednog odreda u Sremu, u sastavu podunavskih jedinica. Pre mene, tu dužost je obavljao Marko Kamenjar, a onda je bio ranjen pa je prekomandovan u Bosnu. Premda sam i ja bio rekonvalescent, bio sam postavljen za komandanta. U to vreme je postojao problem između pokrajinske nadležnosti i nadležnosti okolnih štabova Bosne i Slavonije. U jednom trenutku, kada je naša glavnina otišla ʼ42. u Bosnu, mi smo bili pod komandom Glavnog štaba Hrvatske. Naša komunikacija sa Glavnim štabom Jugoslavije nije funkcionisala kako treba, pa je radi operativnog delovanja bila jedno vreme pod Glavnim štabom Hrvatske. U martu 1943, pošto je to bilo aktuelno i politički imalo određenu težinu za dalje definisanje pozicije pokrajine i nadležnosti u komandovanju i rukovođenju, Veselinov, Doronjski, Relić i ja i jedna grupa boraca za obezbeđenje, krenuli smo u Glavni štab Hratske. Tada, u Slavoniji, komandant istočnog dela partizanskih snaga u Hrvatskoj bio je Petar Drapšin. Bila je ofanziva, bio je ranjen. Misija nije uspela. Mi smo došli do Papuka, upali smo u veliku ofanzivu i onda se konačno vratili u Srem, a u međuvremenu je Pokrajinski komitet uspostavio kontakt sa Centralnim komitetom i Glavnim štabom i ta stvar je raščišćena. Pre toga je bilo sporno zašto smo glavne snage poslali u istočnu Bosnu a ne u Slavoniju, Hrvatsku, koja je nama bila nadležna u to vreme. To se brzo raščištilo. Žarko [8] je napisao jedno objašnjenje, jedno pismo, i pitanje je razjašnjeno. Kad smo se vratili, došlo je do velikog priliva prijava boraca za odlazak u vojsku, a pošto to odredi nisu mogli da prime, došlo je do formiranja brigada. U februaru 1944. jedna grupa od 400 dobrovoljaca koja je već bila poslata u istočnu Bosnu, u sastavu vojvođanskih jedinica priključila se formiranju Treće brigade, a mene su imenovali da budem na čelu.
Šta se dešavalo 1944?
Bila je to veoma teška godina. Što tada nismo baš mnogo razmatrali, front sa istoka se približavao ovom prostoru i Nemci su pokušali u nekoliko navrata od februara pa i u toku leta i pre oslobođenja Beograda, sa velikim snagama da očiste Srem i to ne kako su do sada čistili, dakle da nas potisnu da pređu preko njega, unište ako mogu, nego su išli sistematski, na nekim prostorima za koje su dobijali informacije da su centri, kao što su jugoistočni Srem, Fruška gora, zapadni deo Bosutske šume itd. Te godine, uzgred, ponovo su se javili četnici za vreme ofanzive, a Nemci su doveli i sveže snage za ofanzivu i tokom proleća i tokom leta, a kasnije u jesen već nisu imali dovoljno snaga, već su koristili taj šljam što su imali. Mislim na kolaboracioniste, ustaše i druge domaće izdajnike. Pre nego što će početi ofanziva, Nemačka i ustaška komanda je išla na temeljito čišćenje i pronalaženje baza, skloništa, i neke su zaista otkrili, a većinu nisu; išli su polako, prečišćavali, hapsili, ubijali. Kad su završili, u junu računali su verovatno da su učinili ono što treba. Međutim, tada je u Sremu bilo dve brigade, Šesta vojvođanska i iz nje je formirana Sedma, jer je bilo mnogo dobrovoljaca, u Bosutskim šumama. Ta ofanziva koja je vođena pred leto, u njoj je učestvovao Vlasovljev, komandant izdajničke ruske vojske. Vlasovljev korpus je učestvovao u toj ofanzivi, kad je prešao Bosutske šume, pridružio se nemačkoj glavnini a zatim produžio u Slavoniju da vodi borbu i tamo se valjda raspao. Sedma brigada, posle njenog formiranja mesec-dva dana bila je potisnuta od tog Vlasovljevog i nemačke vojske i bila se povukla do Papuka. Ja sam sa Šestom brigadom manevrisao i ostao u Sremu. Kada je nastalo zatišje, sa brigadom sam učestvovao u brojnim akcijama i borbama. Nemci su 1944. u julu formirali jednu borbenu grupu od 7-8000 Nemaca i počela je poslednja velika ofanziva, nazvana „Žitni cvet“.[9] Ta ofanziva nas je jako iznenadila, ja sam bio sa brigadom na Fruškoj gori, glavnina je bila na širokom dolu i u tom centralnom delu, a jedan deo je bio na Rohalj bazama.[10] Rano ujutru, tenkovi, kamioni i ljudstvo krenuli su na nas. Mi smo poseli ivicu šume i došlo je do borbe, učestvovao je bataljon Fruškogorskog odreda. Nemci u početku nisu bili baš aktivni, ali je to bila velika grupacija, tako da im je trebalo dosta vremena da manevrišu i da se postave. Način na koji se grupa pojavila i dejstvovala je bio drugačiji od ranijih postupaka. Formirana je grupa koja je na jednom malom prostoru trebala da izvrši proboj i da nas razbije. To je bilo sinhronizovano sa ustaško-domobranskim jedinicama sa Petrovaradina i iz okoline. Te snage su došle i prodrle su sa severoistoka i severa Fruške gore na to naše središte. Borba je vođena celog dana, a i predveče, dokle god je bilo vidno. Održao sam hitan sastanak sa tim mojim saradnicima. Dogovorili smo se da ja sa jednim bataljonom izvršim proboj. Pre toga sam, još ujutru, naredio da onaj bataljon sa Rohalj baza dođe i taj bataljon je bio obavešten o planovima. Do tada je cesta Mitrovica‒Dunav već bila posednuta od strane Nemaca. Borba koja je usledila bila je izuzetno žestoka. Ipak je bataljon uspeo da se probije u nekom delu, izvršen je juriš u odsudnom trenutku. Momenat je bio izuzetno dramatičan, jer su nemačko-ustaške snage od Beočina i Petrovaradina došle u centar našeg logora, tu je bila neka mala gurpa, pre svega sanitet, mala administracija i komesar brigade i oni su imali sreću da su na vreme zapazili i sklonili se. Ja sam sa bataljonom trebao da izađem iz Furške gore i da idem Nemcima iza leđa, da od Bešenova udarim sa leđa. U tom dramatičnom momentu, bataljon, čiji je komandant bio Ilija Roman, inače pomalo živac ali sve u svemu fin čovek i dobar komandant. On je sa bataljonom izvršio juriš i razbio tu neprijateljsku grupaciju koja je došla u logor Široki dol i zarobio nekoliko teških mitraljeza i mnogo štošta; u stvari ovi su pobegli, a sve to ja nisam znao i bilo je hoćemo li napasti ili nećemo i odlučio sam da napadnemo. Nemci nisu bili neoprezni i taj naš pokušaj da ih napadnemo s leđa nije baš uspeo; tu su bili tenkovi i sa tom grupom tenkova su nas otkrili, iako smo mi išli kroz šumu i provlačili se kroz šipražje. Došlo je do borbe i nije bilo šanse da nešto uradimo, ja sam u jednoj grupi koja je išla sa mnom, a to je bio streljački stroj, naleteo na žestok otpor jer su nas pomalo iznenadili i osuli paljbu tenkovskim mitraljezima. Tada sam ja bio ranjen, poginulo je desetak ljudi, neki su bili ranjeni, ostali deo bataljona je bio u borbenom stanju, nije odstupao, onda sam naredio da se bataljon povuče. Bio sam ranjen u grudi, a nekoliko njih pored mene su odmah bili ubijeni. Međutim, Nemci nisu tog dana dalje napredovali, premda je taj bataljon, koji je bio prvi na udaru i došao do neprijateljske grupacija skoro razbijen, Nemci nisu uspeli da se probiju u Frušku goru i da potisnu brigadu i zatim da je u celosti razbiju, kako su planirali. Voja Živanović, prvoborac i komandant, koji je inače živeo u Zemunu, preuzeo je komandu. Sutradan je ta grupacija ponovo pokušala da razbije brigadu, ali je ona bila tako postavljena da nisu mogli ništa i sutradan se pomenuta grupacija povukla. Odneli su me u Jazak kad sam bio ranjen, izgubio sam dosta krvi, bio sam bez svesti. Za mene tu nema mnogo drame. Nemci nisu uspeli, imali smo značajne gubitke i borba je nastavljena sutradan. Nemci su se uveče povukli. U Jasku su me previli i posle nekoliko dana ja sam otišao sa jednom borbenom jedinicom u jugoistočni Srem u Prhovo i tamo sam se lečio i tamo su po mene došli avionom.
Posle velikih muka, Glavni štab je uspeo da obezbedi da nam Englezi pošalju nekog oružja, a nama je bilo jako važno protivtenkovsko naoružanje, kao i eksploziv. Nisu ni oni imali dosta, a pripremalo se otvaranje zapadnog fronta itd. O tome se počelo govoriti još početkom 1944. Prvi aerodrom je izgrađen – improvizovan kod Karlovčića. Tada je pod komandom Vrhovnog štaba i savezničke komande dogovoreno da se ranjenici pošalju u Italiju. Imali smo mnogo gubitaka u Sremu i u čitavoj Vojvodini. Dvanaesti korpus je bio u teškoj situaciji. Naime, 13. SS divizija bila je angažovana u borbama. To je bila velika divizija od oko 20.000 ljudi, a poslata sa ciljem da uništi čitav 12. korpus.[11] Srećom, to se nije desilo, ali bilo je velikih gubitaka, Vrhovni štab je intervenisao i dobio saglasnost da avioni pođu, da prihvate jedan deo ranjenika, a i da dođu u Srem da iz Srema odnesu određen broj ranjenika. Aerodrom je zapravo bila velika livada, pašnjak. Sa tog aerodorma sam ja odnet u Italiju. Bilo nas je 150-200, kasnije su dolazili u više navrata i nosili ranjenike iz Srema. Gruma, Gravina, južna Italija, tu je bila vojna bolnica Narodnooslobodilačke vojske koju su saveznici prihvatili i organizovali. U Italiji sam operisan, jedan metak je sve to vreme ostao ispod lopatice i izvađen je tek u Italiji. Kad sam prezdravio, dobio sam naređenje da dođem u Vrhovni štab, zatim da idem u Srbiju, gde se tada formiralo pet divizija. Bio sam malo zabrinut, ali pre svega radostan, jer ću ići u delove koje nisam poznavao; pomalo me je brinulo kako ću se snaći, jer ja sam tamo trebao da budem jedan od komandanata. U tom štabu je bio Nikola Petrović, inženjer, stari član CK, jedno vreme je posle rata bio i u Parizu. On se još tada sastajao sa Titom, on je imao komunikaciju sa Pokrajinskim komitetom i on je javio da sam ja u Vrhovnom štabu i da ću ići na jug. Iz Pokrajinskog komiteta, iz Glavnog štaba Vojvodine, došao je, međutim, zahtev da me vrate u Vojvodinu. Ja sam se početkom septembra meseca vratio u Srem. Taj povratak je bio vezan za dolazak Koste Nađa za komandanta Glavnog štaba Vojvodine i ja sam s njim došao u Vrhovni štab i odatle smo krenuli zajedno. Tada smo sleteli u Šuljam, na aerodrom. To je bio period kada su domobrani počeli masovno da se predaju. Mala epizoda, kada se spustio avion, Kosta kaže meni: „Hajde ti napred, ti bar poznaješ ljude“. Kad su otvorili vrata, ja sam video nekoliko stotina ljudi, svi u domobranskim uniformama. U tom trenutku, mislio sam da je klopka, srećom, neko je od partizana vikao Lalu Beljanskog. Kad je on viknuo: „Lalo dolazi“, ja sam shvatio da ipak nije zamka i da su to zapravo zarobljenici. Inače, Lala je bio majka partizana, on je bio robijaš čitavih deset godina, on je mnogo doprineo da se stvar razvija kako treba. Oni su odmah prihvatili Kostu kao čoveka koji je već eksponiran i na glasu kao poznati komandant u Krajini i Bosni. Bilo im je drago da je takav čovek preuzeo komandu. Tada sam ja opet imenovan od Glavnog štaba Vojvodine za komandanta snaga koje se nalaze u Sremu, a to je bilo u predvečerje borbe za Beograd. Od septembra, glavnina je iz zapadnih delova kretala prema istoku. Tu je bilo dosta jedinica, odredi su bili preraspodeljeni u brigade, odredi su takođe veoma narasli, tu su bile 7, 8, 9, 10. i 11. brigada. Još pre nego što sam ponovo došao u Srem, glavne snage približavale su se Beogradu, naređeno je da se pošalje Šesta brigada, u kojoj sam ja bio ranjen ʼ44. godine, ona je ušla u sastav 36. vojvođanske divizije. Ona se sa tom velikom nemačkom grupacijom borila južno od Beograda a ove, pomenute snage su bile raspoređene u Bosutskim šumama, na Fruškoj gori i u istočnom delu Srema. Mi smo se angažovali u dva smera, jedan je da sprečimo kolone iz Beograda koje su se kretale preko Srema, da ih tučemo i sprečavamo, ali uglavnom nije išla regularna vojska, nego neko pomoćno obezbeđenje i snabedevanje, i tu je bilo manje-više svaki dan borbi na relaciji Sremska Mitrovica – Fruška gora. Onda sam ja naredio da dođe jedna brigada iz Bosutskih šuma, da napadnemo Vrdnik jer smo procenili da je i to nemačka kombinacija (plan), na liniji Vrdnik‒Ruma–Buđanovci–Sava, da organizuju liniju. Tu je bila pruga Vrdik‒Ruma, a tu su bili betonski bunkeri već izgrađeni, spremni za teške borbe i duge opsade. Napali smo Vrdnik, sa ciljem da garnizon Vrdnik likvidiramo u potpunosti. Borbe su trajale dva dana. Uspeli smo da izvršimo zadatak. Onda je usledio jedan dan predaha. Glavna nemačka komanda za te snage, koje su bile u Sremu, formirala je grupu da osvoji Vrdnik, da tu liniju zadrži. Borba je trajala ceo dan, Nemci nisu uspeli. Naše snage su odbile nemačke snage, ta linija se održala. Mi to tada nismo znali, ali smo po logici računali. Naime, jedna brigada je bila na Savi, prema Kupinovu pa prema Zemunu, za prihvat naših snaga. Jedna je bila na Dunavu, ona je u jednom trenutku zatajila, imali smo problema. Dok je trajala borba za Beograd, bilo je svakog dana borbi i na delovima fronta u Sremu. Kad se to završilo, te jedinice su ušle u sastav Treće armije, Kosta je postavljen za komandanta, formirana je 51. divizija. [12]
Po čemu pamtite kraj rata? Kako ste i kada otišli u Moskvu?
Uskoro, ja sam dobio befel da idem na školovanje u Moskvu. To je grupa od 15 nas iz cele Jugoslavije. Radoslav Miško Vojić, što je bio komandant 36. divizije, i ja i iz svake naše republike je bilo određenih ljudi, dakle, ukupno petnaest. Tamo sam bio oko godinu dana, završili smo školu, vratili se. Tada je bio mir. Bio sam svedok dana pobede u Moskvi, te uspomene pratiće me dok sam živ. Počele su snage iz Evrope da se vraćaju za paradu pobede u Moskvi, bilo je to nešto što se više ne može videti. Narod iz raznih krajeva, na glavnoj železničkoj stanici, vidi se oduševljenje pobedom, ali i tuga, jer je veliki broj došao, a veliki i nije, jer su mnogi borci poginuli. Tu scenu sam video i ona je ostavila utisak koji se pamti i koji se ne može zaboraviti. Bilo je to 9. maja 1945.
Kako je tekla Vaša karijera posle rata?
Završio sam redovnu JNA akademiju i kurs ratne škole, bila je to dopuna za ove što su već nešto znali, uprkos našim ratnim iskustvima, bila je to teška škola. Posle sam bio raspoređen za komandanta Pedeset i prve vojvođanske divizije, u Smederevu, ali ona se brzo rasformirala, pa sam premešten za komandanta Četvrte krajiške divizije u Valjevu, tamo sam se oženio. Bio sam u Strumici kad je bio rat u Grčkoj, tada sam noću probuđen da idem za komandanta divizije. Bila je to poprilično dramatična situacija. Mir je ipak sačuvan. [13]
Kasnije, 1948, imao sam angažman da sa našim ljudima, mojim drugovima, razgovaram, da njihovo opredeljenje utvrdim i razbijem njihove sumnje. Borba sa IB-om nije bila idejna borba, tu je bilo više pitanje politike i to je šteta. Za nas u vojsci, međutim, pitanje je bilo jasno. Problem je bio: hoćeš li ti braniti svoju zemlju? Zemlju koju smo mi stvarali, ginuli za nju, a odjednom smo postali potencijalni izdajnici. Ja sam u tom periodu bio raspoređen u glavnu inspekciju koju je formirao lično Tito. Tu inspekciju činila je jedna mala grupacija od 50-ak ljudi, od toga 4-5 generala, koja je imala zadatak da organizuje napore celog sistema, odnosno da se u slučaju rata što pre aktiviraju postojeće jedinice, kao i da se formiraju novi borbeni sastavi. Da se bori sa tenkovima i avijacijom na prostoru Bačke, Banata i Srema, ta opasnost je u tom trenutku bila realna. Tito je pravio razne diplomatske poteze, govorio je o napadu, ali se danas i ne zna da je na mađarskoj granici poginulo skoro 3000 naših graničara. Jedna tenkovska i jedna pešadijska armija bile su razvijene prema nama, jedna ruska i jedna rumunska. Malo se o tome zna i malo se i priča, zvanično, o tome se nije smelo u javnosti. Glavno pitanje je bilo oko te borbe sa oklopnim jedinicama u ravnici. Ja sam bio svedok i učesnik tih priprema. Mi smo formirali pet protivtenkovskig brigada, nekoliko odreda protiv tenkova samo u Sremu, nekoliko divizija na tlu Vojvodine, 10, 11. i 12. divizija već su bile na terenu. Valjda su Rusi procenili da se mi ne šalimo, ceo Banat, Bačku i Srem pokrili smo partizanima i naši najbolji komandanti su bili na čelu tih jedinica.
Narodni heroj Anka Matić je bila Vaša sestra?
Tako je, Anka Matić je moja sestra od rođenog strica. Ona je bila u 36. diviziji i učestvovala je u mnogim borbama, uključujući i borbu za Beograd. Poginula je negde između Obrenovca i Beograda. Anka je bila srednjeg rasta, malo punija, bila je komesar bataljona, uživala je veliko poštovanje boraca. Tokom borbe za Beograd, deo nemačke vojske se probio preko Avale, odnosno južno od Avale. Ankina jedinica je podnela svu snagu tog udara. Kada je pukao deo našeg fronta, ona je sa borcima krenula prema tenkovima sa bombama u rukama i tu je i poginula. Nastradala je u borbi sa oklopnim jedinicama, ali su i tenkovi zadržani, prošla je samo pešadija. Njen otac, moj stric, imao je šestoro dece, dva sina i četiri ćerke. Tri ćerke su bile u partizanima, Anka je bila najmlađa od sestara koje su se pridružile borcima. Moja braća od strica su bili u partizanima, bili su ranjavani, ali su ostali živi. Taj moj stric je pre rata bio poznat u Irigu još i bolje. On je pred taj pokretni preki sud nekih desetak dana izašao na pijacu nešto da kupi, a njega su pratili i obavestili Rumu, a to je sve bilo ranije dogovoreno i, kad se našao ispred opštinske zgrade, nasred ceste Bauer ga je, sa automobilom i nekoliko nemačkih časnika, ubio, direktno, nasred ulice, usred dana, bilo je tu sveta. Svi ostali, osim jedne sestre čiji je muž bio u partizanima, svi ostali su bili u partizanima i supruga i ove dve ćerke i ona treća koja je bila u Karlovcima ali je ʼ43. pobegla u Irig, bila je partizanka. Sledeći stričevi, jedan je u raciji bio ubijen, još jedan je ubijen i dva brata od strica itd. Nas je devetoro bilo u partizanima, četvoro je poginulo, ostali su ostali živi, svi su bili ranjeni.
Sa Vaše tačke gledišta, šta danas znači antifašizam?
Teško je reći šta znači. U neko vreme je značio nešto, sad ne znači ništa. Kod ljudi to je različito, kod onih koji poštuju borbu za slobodu, kod njih to nešto znači, a kod drugih ne znači ništa. Ja sam to prihvatio, imponovalo mi je i nisam imao neke dileme itd. Ne verujem da je iko od onih koji mene znaju iz rata da je mogao nešto da kaže, nešto iz neke zlobe. Ja sam se normalno ponašao, nikad ako samo mogao nisam iskazao, ja sam osećao da je to moje privatno i čak nisam ni voleo da pričam o tome, ima ljudi dobronamernih pa hoće ovo-ono, nije mi bilo prijatno. To se desilo što je deo neke društvene norme, deo tih ljudi što su proglašeni za heroje zaslužilo, ja se nisam borio da budem heroj nego zato što sam imao svest da se treba boriti. Činio sam to i onda kad sam raspolagao sa delom ljudi pod mojom komandom da budu što bolji što primerniji.
Bio sam komandant parade, ali ne mogu da kažem koje, bilo je to ʼ63. ili ʼ64. godine. Na toj paradi su prvi put bile rakete, ali sam zaboravio. Nisam ni pridavao tome pažnju, bio sam ponosan što sam određen za komandanta, jer nisu svi bili u prilici da budu određeni. Ja sam to primio kao nešto što je elemenat priznanja, poverenja, ali i deo funkcije. Bio sam vojnik, nadam se ne rđav.
Na neke su me posle zvali, na neke nisu, zadržao sam pravo da bojkotujem ovu vlast. Ne zato što nije po mom ukusu nego zato što je nešto što je strano. Mogu da kažem da sam bio samo jednom ili dva puta kada su to Rusi obeležavali iz poštovanja. Inače ni kod njih ne idem. To je sve, trudio sam se u životu koliko je to bilo moguće da budem u okviru normalnih ljudi, ne znam koliko sam uspeo.
Kod dela naroda svest o tome za šta smo se borili još uvek je prisutna, a kod vladajućih struktura toga, izgleda, nema. Hoćeli se to menjati ili neće, nisam siguran da hoće, nada ostaje, voleo bih da se menja. Nas ima još dvoje-troje narodnih heroja koji smo živi, a ja sam možda jedini koji sam pokretan. Ako se uzme realno vreme u kojem živimo i odnosi koji vladaju u svetu, onda tu perspektive nema, mi imamo više razloga za strah da ćemo možda u nedalekoj budućnosti ući u jedan strašan rat, ako razum ne preovlada i ne dođe do nekog sporazuma. Deo naroda ili država, ovih patuljastih, kao što smo mi, prvi će nastradati. Ovi oko nas i ovi malo veći… to je sve tuga.
Andrija Popović, 4. april 2018. Razgovor vođen krajem 2016. Intervju je objavljen u časopisu Spomenica istorijskog arhiva Srem, za 2017.
Izvor: Društvo sećanja
[1] O formiranju organizacije KPJ, kao i o formiranju prvih partizanskih odreda u Sremu vidi: Sreta Savić Kolja, Srem u Narodnooslobodilačkoj borbi, Beograd 1963; Znamenite ličnosti Srema od I do XXI veka, Sremska Mitrovica 2003, i dr.
[2] Bekstvo iz mitrovačkog zatvora organizovano je tokom noći 21/22. avgusta 1941. Pobeglo je trideset i dva politička zarobljenika. Nakon bekstva, neko vreme su proveli na Fruškoj gori, a posle se pridružili borcima u različitim delovima Jugoslavije. Od trideset i dva begunca, osam je posle proglašeno za narodne heroje. O detaljima bekstva vidi: Radomir Prica, Fruškogorski partizanski odred, Sremska Mitrovica 1981, 24.
[3] O Kamenjaru (kao i o velikom broju drugih narodnih heroja) napisana je posebna monografija. Vidi: Olga Jovanović-Čerevicki, Kamenjar, Ruma – Sremska Mitrovica 1983. Za dodatne podatke o narodnim herojima vidi: Narodni heroji Jugoslavije, Beograd 1982. Popisi boraca nalaze se u memoarskim delima, kao što je prethodno navedena knjiga Sretena Savića Kolje, a dostupni su i u arhivskoj građi.
[4] Operacija „Fruška gora“, u Sremu poznata kao „Velika ofanziva“, vođena je od 20. do 30. avgusta 1942. Bio je to udruženi napad ustaških i nemačkih snaga na Frušku goru. Cilj napada bila je likvidacija partizanskih odreda prisutnih na planini. Za detaljan opis ofanzive vidi: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Knjiga 1, Beograd 1963, 219–221. Podaci se mogu pronaći i u monografijama i memoarskim delima narodnih heroja.
[5] Krajem maja 1943. organizovan je i „Veliki transport“, prelazak boraca i velike količine zaliha iz Srema u istočnu Bosnu. Odluka o transportu donesena je usled velike iscrpljenosti boraca u Bosni. Detaljnije o transportu: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Knjiga 1, Beograd 1963. Kao znamenje ovom transportu podignut je impozantan parni spomenik, Sloboda. Jedan se nalazi na Fruškoj gori, nedaleko od Iriškog venca, a drugi u Semberiji, u Gornjoj Trnovi, nedaleko od Ugljevika. O ovim spomenicima vidi: Olga Manojlović-Pintar, Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji 1918‒1989, Beograd 2014. 147–148.
[6] Misli se na narodnog heroja Slobodana Bajića Paju.
[7] Premda posleratna istoriografija nije zabeležila prisustvo četnika u Vojvodini, te podatke treba uzeti sa rezervom. Uopšte, prisustvo četnika u Vojvodini danas je tema intenzivnog istraživanja, čiji se rezultati tek očekuju. Neki istoričari tvrde da je, preko ovog beočinskog monaha, došlo do pokušaja organizacije autohtono sremskog četničkog pokreta.
[8] Misli se na narodnog heroja Jovana Veselinova Žarka.
[9] Ofanziva „Žitni cvet (Kornblum)“ organizovana je od kraja juna do kraja jula 1944. u više faza. Pošto je neprijateljska sila bila nadmoćna, došlo je do značajnih manevara partizanskih odreda. Prvo sa Fruške gore u Bosutske šume, zatim je došlo do odvajanja, deo se vratio na brdo, a deo je prešao u Slavoniju. Nemci nisu uspeli da unište partizansku glavninu, ali su poharali mnoga mesta u Sremu. Partizani su u gerilskim akcijama naneli veliku štetu komunikaciji Beograd–Zagreb i nemačkim garnizonima u selima zapadnog Srema. Vidi: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Knjiga 2, Beograd 1965. 193–195.
[10] Kod sela Divoša.
[11] 12. udarni korpus formiran je 1. aprila 1944. a u njegov sastav ušle su i 16. i 36. vojvođanska divizija.
[12] Vidi: Sreten Savić Kolja, 51. Vojvođanska Divizija, Beograd 1974.
[13] Grčki građanski rat vođen je od 1946. do 1949. Tokom sukoba, Jugoslavija je podržavala komunističke borce. Vidi: C. M. Woodhouse, The Struggle for Greece 1941–1949, London 2002.